Branko Miljković je
svojevremeno napisao epitaf koji
verovatno spada u najcitiranije srpske stihove...Ubi me prejaka reč...i koji ne
može biti primereniji lajtmotiv ovog članka. Jer, prema podacima koje su
prikupile ustanove i organizacije koje se bave različitim vidovima nasilja u
našoj zemlji, poslednjih godina su upravo reči bile te koje su bolele više od
šamara i koje su bile fatalnije od udaraca, budući da se tzv. verbalno nasilje nalazi
na samom vrhu lestvice koja rangira oblike nasilja prisutne u našoj sredini.
Verbalno nasilje spada u grupu psihičkog nasilja i neizostavno
prati sve druge oblike nasilja: fizičko, seksualno, ekonomsko. U našoj zemlji u
poslednje vreme sproveden je veliki broj kampanja u borbi protiv nasilja (koje
su, čak, kao rezultat imale promenu, odnosno pooštravanje, zakona koji
sankcioniše ovakvo ponašanje), ali su se gotovo sve one fokusirale na fizičko
nasilje, dok se veoma malo i retko spominjao ovaj oblik nasilja, iako on
predstavlja podjednako prisutan i veliki problem. Još jedna bitna razlika
vezana za ovakvu vrstu nasilničog ponašanja od onog koje za posledicu ima neku
fizičku povredu je to što je ono teže
uočljivo na prvi pogled, budući da ne ostavlja za sobom fizičke dokaze u vidu
modrica, krvi, podliva, lomova delova dela ili nekih težih i ozbiljnijih
povreda. Ono se, naime, krije u svakom
vidu verbalnog napada, ismevanja, nazivanja pogrdnim imenima, šikaniranja,
vređanja (po bilo kojoj osnovi), dobacivanja, psovanja i to sve sa ciljem da se osoba ponizi, da joj
se slomi samopoštovanje, da se kod nje izazove osećaj straha, ugroženosti i
nesigurnosti, što dalje dovodi do gubitka dostojanstva, izazivanja trauma i
emotivnog, odnosno mentalnog ugrožavanja, oslabljivanja i slamanja. Ima
slučajeva u kojima se ipak može lako uočiti i tada će reakcija okruženja biti direktnije usmerena u cilju zaštite
određene žrtve koja mu je izložena. Međutim, ovaj tip nasilja često prate mnogo
suptilnije taktike i načini uz pomoć kojih se ono ispoljava i koje osobu kojoj
su upućene treba da omalovaže, da učine da se ona oseti manje vrednom, da se
izoluje, da se prekine njen odnos sa spoljašnjim svetom, da joj se ograniči
kretanje i dolaženje u kontakt sa drugim ljudima i na taj način uskrati moguća
podrška i pomoć.
Žrtve verbalnog nasilja mogu biti svi i mesta na kojima se
ono može dogoditi ne ograničavaju se samo na prostor u okviru četiri zida.
Najizloženije su mu, naravno, ranjive i osetljive grupe poput žena, dece, invalida, starijih
osoba, pripadnika marginalizovanih grupa ili nacionalnih manjina, ali i žrtva i
nasilnik mogu biti bilo ko. Ima ga u školama (u okviru tzv. vršnjačkog nasilja),
ima ga na radnim mestima, u porodicama, ali sve više i u javnom prostoru i široj
zajednici (u parkovima, na stadionima, vidljivo je i prisutno u televizijskim
emisijama, primećuje se u političkim aktivnostima, među komšijama, na ulicama
među nepoznatim ljudima; njime su počeli da se koriste i služe čak i pripadnici
tzv. intelektualne elite i predstavnici struka ili ustanova i organizacija u debatama).
“Ubijanje” prejakim rečima uzelo je maha i postavlja se pitanje: kako se od
toga zaista zaštiti i kako se protiv toga boriti, budući da nije nužno da se
neko vama lično obraća na takav način, jer i samim svedočenjem verbalnog
nasilja vi, u zavisnosti od vaše (ne)reakcije, postajete i sami bilo (pasivna)
žrtva, bilo (indirektni) saučesnik?
Jezik je svakako osnovno sredstvo komunikacije, kako dobre,
tako i one loše. Ako se nasilnik upravo jezikom
služi da putem teških i uvredljivih reči
sprovodi psihičku torturu nad nekim, ne nalazi li se baš upravo tu, u jeziku, i
jedno od mogućih rešenja ovog preteškog i veoma složenog problema? Baš poput
onog, klin se klinom izbija…Konkretnim merama, pojedinačnim slučajevima i
sankcijama bave se nadležne ustanove i organizacije, kao i zakon koji se
primenjuje u ovakvim slučajevima. Ali, da li je moguće uraditi još nešto sem
čekanja na taj “zvanični sistem”, posebno na nivou preventivnog delovanja,
edukacije, afirmacije pozitivnih vrednosti , mira i nenasilja? Uraditi već
danas, u prostoru čiji ste vi “vlasnik” i u sferama života u kojima ste vi
lično nadležni i na koje možete direktno uticati? Itekako je moguće!
Mogućnost govora spada u biološke (dakle, date) sposobnosti
po kojima se homo sapiens razlikuje od životinjskog i biljnog sveta, ali jezik
je kao sredstvo komunikacije NAUČENO PONAŠANJE (zapamtite ovo dobro!!!) i
razvija se kroz pravilan govor, slušanje, pisanje, čitanje i imitiranje još od
najranijeg životnog doba. Izuzetno je važan za razvoj kulturnog identiteta
pojedinca. Pitanje identiteta je pitanje čovekove suštine. Zreli i ostvareni
ljudi imaju čvrst identitet i manje problema sa drugim ljudima, jer ih, zbog
čvrstine njihovog, tuđi identitet ne ugrožava. Što je nečiji identitet
snažniji i razvijeniji, to je i on sam
tolerantniji prema drugima, pažljivi i
osetljivi u odnosu na njih i njihove potrebe, a naravno onda on ume i da na
lepši, razvijeniji i prihvatljiviji način izrazi svoja osećanja, misli, poglede
i stavove. Jezička kultura, pored poznavanja književnojezičke norme i njene
primene, spada u deo opšte kulture pojedinca kao člana društvene i jezičke
zajednice. Njenim stalnim i pravilnim razvijanjem od detinjstva izgrađuje se i
razvija i kultura društvenog ponašanja, ne samo konkretne osobe, nego i grupe pojedinaca,
odnosno čitave zajednice koju te individue čine.
Dakle, onog narodnog “Bolje je sprečiti, nego lečiti!” treba
da se setimo svi mi: i kao roditelji,
vaspitači, učitelji, nastavnici, komšije, lekari, političari, novinari,
pripadnici (ne)vladinog sektora,
kulturni radnici…Iz koje god uloge da želimo da “delujemo”, možemo dati svoju kontribuciju, ako ne u potpunom iskorenjivanju
a ono makar u suzbijanju verbalnog
nasilja, jer i svakodnevna komunikacija sa ljudima u našoj okolini u kojoj
koristimo afirmativne izraze i tolerantniji smo i sami na jezik onih koji su
različiti od nas, već je naš veliki lični doprinos u stvaranju lepšeg,
kulturnijeg i bezbednijeg okruženja za nas kao pojedince, za naše porodice, ali
i za zajednicu kojoj pripadamo. Situacija, naravno, nije baš tako jednostavna.
Nadležni treba (još) mnogo da rade na prevenciji, edukaciji, informisanju o
postojanju i svim vidovima ispoljavanja ove vrste nasilja, kao i na afirmaciji kulture
mira i nenasilja. Moraju davati adekvatne i primerene informacije, stvarati
prilike i podsticati mogućnosti (kroz razne projekte i programe) da, pre svega,
naši najmlađi, uče kako da slobodno i na kreativan način izraze svoje želje, stavove
i mišljenja o svim pitanjima koja ih se tiču (sa posebnim akcentom na ispravnu i
društveno prihvatljivu verbalnu komunikaciju). Na taj način se deca uče koja i
kakva komunikacija je primerena i pozitivna, saznaju kako da prepoznaju
agresivne i neprimerene vidove komunikacije bazirane na rečima, koje predstavljaju osnov za stvaranje
verbalnog, a kasnije i fizičkog, nasilja, stiču saznanja i potrebne veštine uz
pomoć kojih mogu sama uticati na svoje ponašanje i izražavanje i znati šta da
čine u situacijama kada su izložena nekom od vidova verbalnog nasilja ili mu
svedoče.
A ko su ti “nadležni”? Svi: i prosvetari, i predstavnici
države i njenih tela, i stručnjaci, i oni koji rade u medijima, crkveni
velikodostojnici, sportski radnici…Nema oblasti društvenog delovanja i
stvaranja u kojoj se ne može raditi na razvijanju jezičke kulture i jačanju
kulturnog identiteta pojedinca, grupe ili zajednice. Nadležni su i roditelji, u
svakodnevnoj komunikaciji sa svojom decom, jer su oni ti koji svojim ličnim
primerom, i delima i rečima utiču, vaspitavaju, preveniraju, uče…Sad, neki uče
pozitivno, neki uče negativno. Neki uzroke za posledice svog lošeg i agresivnog
izražavanja (ili ćutanja, koje isto tako može biti pogubno) traže u neprimerenim
tv emisijama, groznom rečniku iz video
igara, nevaspitanoj tuđoj deci, nastavnicima koji se bave samo svojim platama a
ne i njihovom decom, komšijama koje mnogo psuju i slično. Svima treba da nam
bude jasno da je ovo i naš lični problem podjednako kao što je i problem šire
zajednice i društva. “Pranje ruku” od
sopstvene dece, njihovog vaspitanja i obrazovanja nije rešenje, jer su upravo
ta deca budući odrasli koji mogu, a i ne moraju, jednog dana biti oni koji će nad
nekim (možda i nad nama?) vršiti verbalno nasilje i psihičku torturu. Nemojmo
ih psovati, govoriti im ružne reči, nemojmo u razgovoru sa supružnicima,
prijateljima, komšijama i nepoznatim ljudima pred njima biti agresivni,
netolerantni, drski i bezobrazni…Oni to gledaju, slušaju, upijaju, usvajaju,
uče i jednog dana primenjuju…I sama reč “kultura”, koja potiče iz latinskog
jezika, znači gajiti, negovati, obrađivati. Nekada se mislilo na useve i
zemlju, danas neka se misli na nas same i na našu decu: obrađujmo jezik kojim
komuniciramo, negujmo toleranciju i nenasilje, gajimo našu decu na afirmativan
i pozitivan način. Obrađivana zemlja je, za razliku od one zapuštene i pune
korova, davala bogate prinose, tako će biti i sa našim životima: rezultati neće
izostati, verbalnom nasilju možemo se suprotstaviti jedino razvijanjem jezičke
kulture, pažljivim i svakodnevnim radom na sebi i sopstvenom ponašanju, brigom
o potomcima i o onome šta im i na koji način prenosimo i dajemo.
Jer, setite se početka ovog teksta…Prejaka reč je ta koja ubija, stisnuta pesnica je (samo)
ona koja to ubistvo sprovodi u delo!!!
(Informacije o pojmu verbalnog nasilja su parafraza delova teksta koji je napisala novinarka Jelena Stojanović za onlajn izdanje “Telegrafa”, objavljenog 25.03.2013. godine)
(Objavljeno u "Inđijski kulturni kandelabar", Časopis za kulturnu baštinu, dvanaesti broj, 2019.)
Коментари
Постави коментар