Цртежи Надежда Нада Виторовић (1953-1965)

Извор: Сања Сајферт

Галерија Куће Војновића, 15-27. јун 2018. године

Изложба која је била приказана инђијској публици у јуну месецу 2018. године под називом „Цртежи Надежда Нада Виторовић (1953-1965)“ долази нам из Завичајног музеја у Прибоју и то је само један део Надеждиног богатог уметничког и личног опуса. Изложбa је, поред седамнаест цртежа и једне темпере на лесониту, обухватала и документарни сегмент у виду личне преписке између ње и њене рођене сестре Невене, штафелај, фотографије, ликовне каталоге, индекс, потврду чланства у УЛУС-е, личне предмете које додатно илуструју њен живот, као и црни плишани костим француског модног креатора Ив Сен Лорана (Yves Saint Laurent), који је од моде направио уметност а од Париза начинио светску модну престоницу (Надежда је тај комплет носила на концерту филхармоније у Карнеги холу у Њујорку).

Публика у Инђији је имала прилику да се кроз ову поставку упозна са једном од најзанимљивијих југословенских (српских) уметница друге половине двадесетог века, чије је ликовно стваралаштво још увек недовољно познато.

Посебно велику захвалност на разумевању и колегијалној подршци дугујем Завичајном музеју Прибој, директору Саву Дерикоњићу (археолог) и кустосу Слободанки Клачар (историчар уметности) који су омогућили истраживање и „уплитање“ у Надеждин легат. Завичајни музеј Прибој има ту привилегију да чува и да је власник Надеждиних слика, цртежа, књига, фотографија, као и личних предмета који су красили Надеждин дом у Београду а потом и у Њујорку. Осим Надеждиног легата, музеј чува и брине се и о легату Невене Виторовић, Надеждине рођене сестре, која је била позната колекционарка уметничких дела. Инђијска публика је могла да се упозна са њеном ликовним колекцијом у септембру месецу 2015. године. Када се споје та два легата Завичајног музеја Прибој, добијете изузетно богату и занимљиву колекцију уметничких дела светских аутора и аутора са југословенских простора. Преко двестотине уметничких експоната које овај град поседује убрајају се и дела Хенрија Мура, Хуана Мироа, Нејтана Силберберга, Франца Малија, Ица Вољевице, Пеђе Милосављевића, Јована Солдатовића, Миливоја Николајевића, Анкице Опрешник, Вељка Михајловића, Живојина Мишкова, Јакова Агама, Николе Јандријевића, Богића Рисимовића Рисима, Ота Лога, Халила Тиквеше, Милића од Мачве, Тодора М. Стевановића, Милорада Миће Михајловића, Љубодрага Денковића, Александра Шиверта, Здравка Мандића, Кемала Ширбвеговића, Милана Керца, Мирослава Ђорђевића, Ђорђа Ивачковића, Зорана Петровића и Исмета Вољевице.

Сестре Виторовић завештале су родном граду Прибоју своја дела и дела страних уметника које су добијале на поклон од светских сликарских величина.

Извор: Сања Сајферт

О изложби...

„Цртежи Надежда Нада Виторовић (1953-1965)“, стварани су најпре у Београду у периоду од 1953-1962. године, док су неки настали у Макарској а неки у санаторијуму на Озрену, где је боравила у болници. Цртежи који су стварани у овом периоду заправо спадају у ране радове Надеждиног ликовног опуса. Њих су сачињавале теме и мотиви као што су цртање по моделу, деца из суседства, мама и њени гости. Надеждин разред из средње школе, аутопортрет, цртежи ликовне групе где је похађала часове цртања, затим цртежи са летовања са пријатељицом Весном на којима углавном доминира наго женско тело. Успешно настају цртежи које црта из главе, на којима су приказане фигуре у интимистичкој атмосфери урађене брзим и сигурним потезом руке, као и сенчење фигуре и ентеријера. У овом раном периоду посвећује цртеже рођеном брату Николи који је преминуо у душевној болници, после тога следе цртежи настали у љубавној вези са хрватским сликаром М. Ц. која није опстала и они одишу меланхолијом, патњом, тугом и разочарењем једне искрене, нежне и благе девојке. Овај ликовни опус раних радова завршава се цртежима са лечења у санаторијуму Озрен.

Извор: Сања Сајферт

Друга група цртежа настаје у периоду од 1964. до 1965. године и они су стварани у Београду и Ровињу. На њима главну улогу има наго женско тело са израженим облинама, где Надежда проналази нове теме а то су материнство, плодност и трудноћа, које је све више окупирају и као цртача-сликара и као жену. Надежда, иако никада није постала мајка, заправо је сведок плодности и рађања. Посматрајући друге жене, њихова осећања и бриге за децом, она заправо представља спону између будућих мајки и њених будућих уметничких дела. Такође, на цртежима из овог периода наилазимо и на историјско-митолошке сцене, сцене музичара, мушке актове, интимистичке сцене, где је приказан модел у атељеу или нага женска фугура на кревету поред прозора. Линија је главни елемент цртежа на Надеждиним делима, она је суптилна, елегантна, ваздушаста, кривудава, али снажна у свом потезу, јасна у стварању композиције и атмосфере и сигурна у игри са светлошћу и сенком. Прву самосталну изложбу цртежа из овог серијала имала је у Ровињу, 7. јула 1965. године у Галерији Музејске збирке под називом „Материнство једина тема“.

Извор: Сања Сајферт

Интересовање за сликарство јавилo се још у детињству. Иако у почетку Надежда није уопште цртала и сликала, она је маштала, размишљала о томе, желела и та жења јој се и остварила. Слика којој јој се одувек дивила и оставила трајни печат у њеним мислима је слика познатог хрватског сликара Влаха Буковца „Пред огледалом“. Власник те слике је био сликарев син, а Надеждин комшија, господин Августин Буковац. Први цртежи и слике настали су у Дечјој болници на Дедињу 1950. Године, док се Надежда лечила од ТБЦ плућа и где је провела више месеци и то по жељи васпитачице која је хтела да дочека делегацију УНИЦЕФ-а са изложбом цртежа деце болесника. Нацртала је море и један талас који је покренуо њен живот и жељу за стварањем слика. После тог таласа, цртежи су се низали и жеља за уметношћу је само надолазила.

Прве образовне контакте и часове почиње да има 1953. године, када са старијом сестром Невеном одлази у атеље Ликовне групе Дома ЈНА. Надеждина рођена сестра Невена је имала велики круг пријатеља из света уметности, тако да је Надежди утрла пут у тај круг и тако је она полако почела да се припрема за студије сликарства. У атељеу упознаје младог хрватског уметника Миљенка Станичића, чије ликовно стваралаштво ће изазвати дубоко дивљење код Надежде и помоћи јој у ослобађању од туђих утицаја и стварању личног ликовног рукописа. Миљенко, осим што је радио у атељеу Ликовне групе, држао је и часове, док је замењивао редовног професора, сликара Ђорђа Илића. Поред ова два врсна сликара и предавача, Надежда стиче добро ликовно образовање и 1961. године уписује Академију за примењене уметности у Београду.

Надежда је била девојка која је редовна одлазила у биоскопе на филмске пројекције, у позоришта, на изложбе, концерте и у књижаре. Пратила је нова издања која су излазила, била је девојка коју је уметност занимала, не из помодарства, већ зато што је била усађена у њој, носила ју је, стремила је ка њој и усавршавала у њој.

Надежда своја ликовна дела ствара по циклусима у периоду од 1965. до 1990. године у Београду а потом и у Њујорку. Одлази у Америку на позив пријатеља, где убрзо излаже своје радове, међу којима прву важност има изложба 1980. године у Бак галерији у Бостону. Након те изложбе низале су се нове у познатим њујоршким галеријама, попут Гилд галерије у којој су излагали врсни уметници, као што су били Хуан Миро, скулптор Хенри Мур и други. Власник ове галерије био је Нејтан Силберберг, будући супруг Надежеде Виторовић.

Извор: Сања Сајферт

Надежда је словила за најлепшу међу београдским сликаркама, пленила је својом укупном појавом и била честа тема у уметничким круговима Београда тог времена. Преминула је у Њујорку 1999. Године, а њена уметничка заоставштина коју су даровали њен супруг и њена рођена сестра Невена, поклоњена су Завичајном музеју Прибој, где је Надежда и рођена. Надежда се, тако, поново вратила у свој родни град кроз своја дела.

Сања Сајферт

Чланак је изворно објављен у часопису Инђијски културни канделабар (једанаести број, 2018. година). Његову онлајн верзију припремила је Милица Живковић. Захваљујемо се ауторки текста Сањи Сајферт за уступљене фотографије, као и уредници наведеног часописа Весни Чортан за дозволу да објавимо текст.